Diopta

Menu

Nije sve u lopticama





Ili: ČEMU, U STVARI, SLUŽI TEAM BUILDING?


DIOPTA team building smo smestili na Kopaonik, sredinom juna ove godine. Da smo o njemu pisali odmah čim smo se vratili, sigurno bi sve stalo u onu jednu rečenicu, koju smo ponavljali bezbroj puta u toku povratka: „Baš je bilo super, želimo da idemo ponovo.“ E, sada, pošto to čuveno „super“ u svojoj relativnoj naravi može da sadrži baš svašta, mi ćemo svoje super da opravdamo detaljnijim objašnjenjem jer, osim što smo se opustili, družili i lepo zabavili – ima nekih stvari koje smo naučili. O sebi, pre svega.


Je l’ ja moram da idem?

Uvek ima onih kojima se baš i ne ide ili nisu sigurni da li im se ide, ali na kraju prelome i ipak krenu. Nepisano pravilo je da kad ti se uopšte ne ide negde, da je tad provod najbolji. Verovatno zbog toga što si u startu pripremio glavu za nerviranje što si uopšte izašao iz kuće, pa ti je energija onih koji su jedva čekali druženje praktično raznela bezvezne misli i zahvalan si i sebi i njima što su tu. Takođe, uvek ima i onih koji su ostali pri svom „ne ide mi se“ i ostatak ekipe takvu odluku može samo da ispoštuje. Na kraju krajeva, bolje je da napuniš baterije kod kuće, nego da se još više umoriš na mestu na kom ne želiš da budeš.


Šta ćemo mi sad ovde da radimo?

Bili smo podeljeni u šest timova, od po pet članova. Igra se sastojala iz nekoliko zadataka, a cilj je bio završiti sve zadatke u što kraćem vremenskom roku. Svaki član koji je uspešno obavio zadatak, dobijao je lopticu i svaki tim je imao svoju vrećiću sa lopticama. Kako su se zadaci sastojali od avantura parka (hodanje po konopcu), veštačkog zida (stene), orijentiringa, streljaštva, paljenja vatre, rasklapanja šatora i sklapanja tangrama – svaki tim je u svojoj vrećici imao mapu i kompas. Na kraju izvršenih zadataka, tim koji ima najviše loptica, kao nagradu dobija oduzimanje određenog broja minuta od ukupnog vremena, čime povećava sebi šansu za pobedu.

diopta_team_building_igra_002 diopta_team_building_igra_001


Nije sve u lopticama

Loptica kao nagrada za dobro obavljen posao je definitivno odlično osmišljena zamka. U trci za što većim brojem loptica, vrlo lako se gubi trka s vremenom, iako je upravo vreme ono od čega (bi trebalo da) imaš koristi vijajući te loptice. Tim koji je imao najveći broj loptica – nije bio na prvom mestu. Nije bio ni na drugom. Zašto? Zato što nije bio najbrži. Čak ni kada su im se oduzeli minuti zbog toga što su sakupili najviše loptica. Kada se loptice prebace u svet poslovanja, dobija se veoma jasna poruka.

 


Niko ne zna sve

Iako su sve prepreke i zadaci napravljeni tako da svako može da ih savlada – nije ih svako savladao na isti način, ni istom brzinom. Neki su čak bili ubeđeni da ne mogu uopšte, ali su ipak probali i videli da mogu. Nekima je bilo lakše da hodaju po konopcu pridržavajući se za još jedan konopac, ali nisu smeli da se penju na veštačku stenu (i obrnuto), bez obzira što, i jedno i drugo, uključuju visinu, brzinu i spretnost.  Zašto? Zato što svako ima svoj strah. Niko se nije mešao u tuđe strahove, nego je svako radio ono što najbolje ume, a kad vidiš nekog da se trudi i daje sve od sebe, poželiš i ti da uradiš isto. Zbog tima. Niko ne ume sve da radi najbolje na svetu, zato nas i ima toliko. I zato smo tim.

diopta_team_building_igra_003 diopta_team_building_igra_004


Znakovi pored puta

Orijentiring se sastojao u snalaženju u prostoru, uz pomoć mape i zastavica koje su se nalazile pored puta, da ti bude lakše da shvatiš kojim putem treba da kreneš. Znakovi pored puta su uvek tu, važno je samo da na obratiš pažnju na njih.


Pokušaj je važniji od cilja

Streljaštvo je uvek interesantno iskustvo, jer nemaš priliku često da gađaš metu, bar ne u bukvalnom smislu. Pokušavajući da pogodimo centar mete, mnogo više vremena smo izgubili na učenje kako se drže luk i strela i kako se pravilno gađa, nego na sam pokušaj. Metafora je toliko očigledna, da je su dodatna objašnjenja suvišna.

diopta_team_building_igra_005 diopta_team_building_igra_006


Šetnja poboljšava vid (u svakom smislu)

Priroda oko hotela u kom smo bili smešteni davala je jasnu poruku da propuštamo mnogo što se s njom ne družimo češće. Svi smo bili oduševljeni svim vazduhom koji smo mogli da udahnemo i koji u grad ne može da se odnese, a predeli ispred nas bili su takvi da ne možeš da ih ne slikaš nekoliko puta i posle svake slike shvatiš da se ne vidi baš sve. Niti će ikada moći, jer tehnologija može da ima sve opcije sveta, ali veštačka duša ne postoji. Mislili smo da je sve ono što vidimo pred sobom – sva lepota, da bolje, zelenije i lepše ni ne može da bude. A onda su nas odveli u šetnju dugu 5 kilometara. Penjali smo se gore, pa još malo gore i onda stigli. Tu, gde smo stigli, videli smo da ona lepota od pre sat vremena nije sve što svet ima da ponudi. Videli samo da, i pored toga što smo pocrkali od umora, još uvek nismo na vrhu. Ali smo ga jasno videli. Kilometri ti pomažu da vidiš šta sve postoji i odlučiš u šta želiš da gledaš.

diopta_team_building_slika_007 diopta_team_building_slika_009


Čovek se uvek vidi

Nije važno da li si na planini, u autobusu ili na svom radnom mestu. Važno je da smo tu jedni za druge i da umemo da gledamo drugačije, u kom god gradu bili.

diopta_team_building_tim

Družićemo se opet.

 

diopta_o_autoru_tijana

Ostavi komentar