Diopta

Menu

To, što nosim naočare, ne znači da…





„Tišina! To, što nosim naočare, ne znači da sam gluva!“

I stvarno, nastavnica matematike je sve čula, mada nam se nikada nije sviđalo to poređenje čulnih nedostataka. Nosila je one velike naočare, što stave pola lica pod svoju teritoriju, pa je možda zbog toga svaki put tako naglašavala da joj nisu oduzele i sluh, ako identitet jesu. Nastavnica je čula svaki šum i ton koji nije proizveo lenjir ili šestar. Čula je svako zamuckivanje pred integralima i svaku geometrijsku suzu. Znala je da, kroz život, ne smeš s rečenicom: „Ja ovo ne znam.“ To je jedino što smo naučili od nje, jer nije umela da pokaže kako se do znanja dolazi. Propustila je da nam objasni da matematika valja i da je jedna od retkih stvari u životu koje su sigurne jer uvek nudi rešenje. Ja to znam sada, kad više nemam na stolu kvadratiće i tremu od pismenog. U matematici uglavnom nikad nisam umela da pronađem odgovore, ali sam uvek znala da oni postoje. I znam da postoje ljudi koji matematiku zaslužuju više od Slavice. To su oni ljudi, kojima su brojevi sve ono što su meni slova. Koji napišu priču o logici svega što nas okružuje, a da na papir ne stave ništa osim cifara.

E, to je moć koju ne bi smeo da ima svako, nego bi ona morala nekako da se zasluži.
Nju bi trebalo da ima samo neko, ko ume da vidi mnogo više od brojeva i geometrijskih oblika.
Neko, ko gleda drugačije.

 

Ostavi komentar